Колашин је град који су основали Турци у XVII веку. Поред њега протиче увек немирна река Тара, као и река Морача, а са свих страна окружен је планинама. Сињајевина, Бјеласица, Кључ и Вучје уњедрили су овај мали град. Колашин се налази на 954 метра надморске висине и нуди одличан одмор, како зими, тако и лети. Због своје надморске висине и повољне климе, Колашин се сврстава у ваздушне бање.
Посебну атракцију за туристе, представља Биоградско језеро које се налази у Националном парку „Биоградска гора“ која је једна од три очуване прашуме у Европи. Биоградско језеро се налази на 1094 метра надморске висине, а око њега су уређене пешачке стазе.
Део турског града очуван је до данас, и сведочи о њиховом присуству у малом граду којим је управљао намесник под називом колази – што је означавало титулу нижег ранга – педесетара. Током своје три века дуге историје Колашин је, како кажу, делио судбину већине црногорских градова, углавном прелазећи из руку окупатора у руке ослободилаца и обратно. Овај градић је и прави мали куриозитет обзиром на чињеницу да је 23 пута прелазио из једне у другу руку, бивао уништен, а и своје коначно ослобођење од окупатора дочекао је готово у рушевинама. Посебну улогу у стварању Колашина, његовом трајању и ослободилачкој борби играла су племена Ровчана и Морачана, посебно током XVII и XVIII века.
Први прави помен насељеног места Колашина, тадашњег села одиграо се 1565. године када се ово место помиње у једном султанском берату (објави). Задатак посаде карауле, између осталог је био и да прикупља харач и друге порезе од народа овог подручја. Сама караула прерасла је у насеље чије се становништво углавном бавило земљорадњом и ратовањем. Тада је ово место било турска караула са мањом посадом која је имала задатак да штити фреквентан каравански пут између Подгорице и Бијелог Поља, а посебно да се носи са све учесталијим устаничким акцијама морачких, ровчанских, васојевићких, ускочких и других племена. Становниство Колашина условљено тешким животом, непрестаним ослободилачким борбама у великој мери се исељавало током XIX и почетком XX века. Од 1863. године Колашин је био део новопазарског санџака. Иако је формално био у границама Отоманског царства његов статус био је константно проблематичан као статус пограничног града. Претензије Црне Горе најчешће су се манифестовале преко напада на куле града, којима су управљали познате црногорске војне вође Миљан Вуков и Новица Церовић. У многим овим нападима Колашин је знао да претрпи готово непоправљиву штету.
Током Источне кризе Колашин је и формално припао Црној Гори (1878. год.), али је предаја града, као и у већини случајева у Црној Гори одуговлачена. 9. октобра 1878. године град је и званично предат тадашњем црногорском суверену књазу Николи Петровићу. Део насеља, тј. области према граду Мојковцу остао је и даље у Турској, те је тако Колашин на неки начин и даље задржао незахвалну улогу пограничног града што је утицало на то да се погранични сукоби и даље наставе. Црногорска власт чинила је све да укључи што већи број људи из Колашина у државне послове не би ли ојачала свој утицај у овом подручју, али је нетрпељивост настављала да живи без обзира на све. Тада је почео и талас исељавања муслиманског живља према северу. 1886. године црногорска војска је напредовала према северу и заузевши Поља померила је границу до реке Таре.
Према другим изворима подручје на обали реке Таре у периоду пре настанка самог града Колашина називало се Колашиновићима те одатле и назив самог града.
Положај самог града, географско-стратешки изузетно повољан, на овом простору увек је одређивао историју и судбину градова и људи који су живели у њему. За Османлије, Аустроугарску империју и Црну Гору, Колашин је стога био једна од најдрагоценијих тачака. Поред Ровчана и Морачана, дробњачка и ускочка племена дала су изузетан допринос ојачавању ослободилачке борбе током друге половине XIX века.
Почетак XX века Колашин је дочекао налик већини градова овог подручја – не баш развијен. У таквом стању га је и затекла Аустроугарска империја која га је у периоду од 1916. до 1918. године окупирала. Након ослобођења 1918. године наступају године релативног мира на овом подручју, иако сам град није видео неког већег напретка. Једина разлика у дотадашњем животу Колашина је била та, што је почела и једна друга, политичка борба.
На првим изборима за Уставотворну скупштину, у новембру 1920. године изборне листе комунистичких партија дошле су у сами врх по броју гласова. Почетком треће деценије XX века почињу и прва организована дејства Комунистичке партије Југославије на овом подручју. У граду се појављују леци, оснива се и прва локална партијска организација, састављена махом од студената овог краја. Сукоби са државним режимом почињу већ 1935. године. Годину дана касније најпознатији млади комунисти овог краја: Вељко Влаховић и Мијат Масковић одлазе на Иберијско полуострво да би помогли своје другове у Шпанском грађанском рату. Када је вест о смрти Мијата Масковића и његовг саборца Мојсија Стефановића стигла у њихов родни крај комеморације у њихову част прерасле су у демонстрације протеста против режима и искрене изразе солидарности са слободољубивим шпанским народом.
Фото: Колашин 1928
Август 1939. године Колашин је запамтио по једној од највећих омладинских партијскијих акција. У питању је био велики омладински збор на Гановачи крај Биоградског језера, посвећен борби против фашистичке најезде која је те године почела да хара Европом. Тог дана окупило се око две хиљаде младих људи из читаве регије северне Црне Горе. Са тог места, по први пут у Црној Гори, зачуо се позив на народно јединсто и борбу против фашистичке мисли и издајства.
Ипак, своје место у историји и у стварању слободне Црне Горе, Колашин је заслужио током народноослободилачке борбе у Другом светском рату. Већ први устанички дани у Црној Гори у Колашину су протекли бурно. Оружја се прихватило на стотине и младих и старих. У почетку герилци, ови устаници су временом формирали регуларне трупе народноослободилачке војске која ће у овом крају деловати од првог до последњег дана ослободилачке борбе. У борбама око Колашина погинуо је велики број истакнутих грађана а неки, најпознатији међу њима, касније народни хероји били су: Бајо Секулић, Вукман Крушчић, и други. Иако бомбардован, Колашин је из Другог сетског рата изашао уздигнуте главе као један од најсвјетлијих примера антифашистичке борбе у овом делу Европе. Ослобођен је 29. децембра 1944. године. Из година ратова, Колашин је излазио мудрији и богатији за понеку живу легенду. Тако, Колашин, као град који је преживио многе битке, чува и помен на неке војничке величине какав је био и италијански војник Марио Рива – командант 83. пука, дивизије Венеција, која је била стационирана у Црној Гори током година другог светског рата. Лик и животна прича капетана Риве послужила је и сценаристима филма “Битка на Неретви”.
Овај храбри италијански командант, 27. септембра 1943. године прешао је на страну народноослободилачке војске Југославије, дајући свој допринос антифашистичкој борби на овим подручјима. Овај артирељац је својим војним знањима и храброшћу импресионирао борце колашинског и беранског краја те су овог риђобрадог капетна ускоро заволели сви борци из покрета. Како кажу за њега увек је био у елегантној униформи, професионалац, личио је на филмског глумца, а у руци је увек носио мали штапић попут диригента оркестра. Погинуо је у октобру на путу Подгорица – Матешево у краткој борби са немачким моторизованим јединицама. Народ овог краја и дан данас чува успомену на овог младог официра.
Фото: Колашин 1960
До Другог светског рата већина становниства овог подручја бавила се пољопривредом и сточарством. Део становништва у граду бавио се трговином и ситном занатском делатношћу. У овом крају било је и неколико пилана, а од индустријских објеката била је присутна само једна термоелектрана. Након другог сетског рата са брзим развитком града дошло је до интезивнијег и бржег развитка целог краја и промена у делатности становниства. Електрификација, израда водовода, и развој образовне делатности учинили су Колашин савременим европским градићем у релативно кратком временском периоду. Подручије богато природним ресурсима и сировинама имало је добар предуслов за развој у целини. У последњим деценијама XX века Колашин се окренуо туристичкој делатности свестан неисцрпног потенцијала у погледу природних лепота и нетакнуте природе. Данас је Колашин, као што је и увек био, једна од најпрометнијих црногорских дестинација у коју се радо долази.
Легенда
Скривено од погледа, у атмосфери која одузима дах, Биоградско језеро и заљубљеници у природу овог краја испричаће вам и покоју легенду о овој тајновитој гори. По једној од њих, на гумну, тј најплићем делу језера састајале су се виле. Заштитнице вода и природе уопште на том месту изводиле су свој плес – коло, опијајући лепотом и грациозношћу сав живи свет. Понеки стари зналац овога краја ‘повериће’ вам тајну да у освит зоре и дан данас можете чути њихов смех и игру. На вама је да откријете да ли је тако.
За настанак језера везује се и једна друга прича. Наиме, некада је на месту данашњег Биоградској језера било плодно поље које су обрађивала два брата. Гумно, на коме се жито сређивало након жетве, одржавала су браћа у слози све док се једне јесени не посвађаше око поделе самог жита. У нападу беса млађи брат убије старијег. Сломљена болом њихова мајка прокуне млађег брата, а од силине њене клетве, проломи се земља на месту где се налазило гумно, а настаде језеро које и данас чува тајну.
И највећи културно историјски споменик, манастир Морача окружен је велом легенде. Овај мистични сакрални објекат, опасан је, попут средњевековне тврђаве, високим каменим зидом унутар којих се налазе конаци који ће вам испричати и понеку легенду овог краја. По једној од легенди, која живи код локалног становништва, овај манастир настао је од посебног жутог камена и то из подручја које је нестварно далеко удаљено од самог локалитета манастира. По легенди народ овог краја је створио колону која је била дугачка десетинама километара и тако из руке у руку пребацивао камен од Тусине, места где се камен налазио, до самог данашњег манастира Мораче.
Национални парк Биоградска гора
Један од најсјајнијих бисера када је у питању европски природни резерват свакако је Биоградска гора недалеко од Колашина. Реч је о прашумској области на планинском масиву који је богат воденим површинама и ендемским биљним и животињским врстама, пашњацима, живописним катунима, једном речју неописивим искуством које одузима дах. На свега сат времена вожње од главног црногорског града и ужурбаног начина живљења налази се последња европска прашума у којој време стоји десетлећима. Лака приступачност самом парку и свим његовим крајевима нека буду најбољи позив да га посетите и уживате у ономе што он има да вам понуди. Биоградска гора под строгом је заштитом државе још од неких ранијих времена и поред остала три национална парка у Црној Гори нуди низ садржаја који вас могу ближе упознати са историјом и природом овог краја, као и анимирати током вашег боравка у њему.
Туристичке атракције
Као нека посебна туристичка локација, Колашин је неприметљив град. Нема познатих споменика, Старог града или популарних музеја. Међутим, овај град се сматра центром зимског туризма у Црној Гори, а туристиума је интересантан и током целе године. Не само зими, већ и током лета, посетиоци који воле свеж ваздух долазе овде, обилазе планинске стазе и природну лепоту.
У Колашину можете посетити рушевине турског арсенала (500 м јужно од центра града) и централни парк са споменицима у част убијених у Другом светском рату. На централном тргу отворен је Историјски музеј (Трг Бораца, 1), на којем је отворено неколико изложби – етнографска, историјска и уметничка. У јужном делу града налази се ботаничка башта, у којој се прикупља више од сто узорака планинског биља.
Колашин је мали и изузетно компактан град. Његова укупна дужина је 15 км. Ски стазе се налазе 8,5 км од града.
Од Колашина до скијалишта, можете узети такси (10-14 еура у једном правцу) или СКИ-БУС. Аутобус од града до стаза организују хотели Бианка и Липка, тако да је гостима ових хотела превоз до стаза бесплатан. У хотелима кажу да овај аутобус вози само госте хотела. Али у ствари, овим аутобусом може се возати свако ко жели, плаћајући око 3-4 еура. Ако сте смештени у неком другом хотелу, питајте заспослене где и у колико сати можете узети овај аутобус.
Из године у годину ове информације се мењају.
