-Како је један трубачки оркестар снимио ЦД пре највећих имена југословенске естраде?
-Како је српска труба у време комунизма и превирања измамила сузе и аплаузе у Дубровнику?
-Зашто никада није основан дувачки народни оркестар Радио Телевизије Београд?

Одговор на ова и још многа питања крије се у књизи „Гонгова труба“ Слободана Јелића Каранског (1963.) која се ових дана појавила у продаји и одмах изазвала велико интересовање бројних поштовалаца трубе и музике Светозара Лазовића Гонга. Уз бројне пропратне фотографије из архиве Драгана Лазовића, књига обухвата период од најранијих послератних година, преко Гонговог детињства и учења свирања, до последњих дана његове каријере.
Књигу одликује и ауторово вешто пребацивање на прво лице једнине где Светозар прича о себи и свом животу; његово казивање писац, у свом специфичном стилу приповедања, преноси на сличан начин као и разговор са Тихомиром Мурићем, солунским ратником кога је овековечио у свом првом роману „Тиле Солунац“.

„Тачно забележени датуми и године, богатство слика и колора, дају посебну чар овим страницама, а понека прозна песма и рима још више обогатише причу која углавном рече све најбитније ствари… Да се сви скупа сетимо и подсетимо на та прошла, сјајна и бурна времена“, у поговору ове књиге каже др. Марија Васић.

Светозар Лазовић Гонго (1952.-2001. Дражиновићи, Јежевица код Пожеге) је прослављени српски трубач, добитник „Мајсторског писма“. Његове интерпретације песама „Пшеничице ситно семе“, „Стани, стани, Ибар водо“ и „Погледај де, мала моја“ су непроцењиво благо наше културне баштине. Споменик код Дома културе у родној Великој Јежевици пријатељи и поштоваоци су му подигли 2016. године.

-Књигу можете наручити путем мејла gongomusic@gmail.com или путем Фејсбук профила: Књижара Школица Пожега